О уздигнутим и обореним главама

Један бунтовник из прошлог вијека
Дијелио је људе, без обзира на расу,
На оне што корачају уздигнуте главе
И вјечно погнуте што „траву пасу“.

Поносну и смиону главу, говорио је,
Снага велике идеје увис диже
Па најзад пожели да се одвоји
Од тијела на које чекају црви,
Засја у обећаном царству слободе
И освијетли ко нова звијезда мрак
У којем народ робова гмиже.

А човјека с обореном главом
Снага земље још јаче вуче.
Глава јој се не опире из безнађа,
Морајућ владарску чизму да лиже,
Што побожношћу зову.

А ево шта се збило с бунтовником:
Глава му је у једном устанку
Одвојена од тијела сјекиром на пању.
По легенди, он је те звјездане ноћи
Поносан и озарен стиго до губилишта.

У штуром пак записнику са лица мјеста
(Ако се том суду вјероват може),
Стоји да глава је, прописно одсјечена,
Одскочила с пања у траву.
О поносу и осталом ништа.

Stevan Tontić 27. 06. 2014.