Није мали број књига које су значајно утицале на мене. Најчешће се радило о помијешаном утицају, уз књиге су ишли и људи, бар један, понекад и мејсту гдје сам књигу пронашао и купио, или добио на поклон. Све је то дјеловало током читања да се књига у мојој свијести издигне изнад оних које су биле велика литература, али њихов директан утицај није био једнак овим издвојеним, које нису можда биле тако велика литература али су за мене биле значајни догађаји.
МЛАДЕН ОЉАЧА – МОЛИТВА ЗА МОЈУ БРАЋУ
Имао сам три брата стричевића, сва тројица учитељи, они послијератни, што свршише дужи учитељски курс и предадоше се до краја свом позиву, и још три брата стричевића, послијератне официре, који су степеницу по степеницу стигли до пуковничког чина, предајући своју душу вођи с чијим су се паролама до краја поистовјетили. Учитељи су ми били ближи, иако су сматрали да превише измишљам и додајем ономе што пишем о савремености, како су то они тумачили. Официри су сматрали да сам више социјалиста италијанског типа, Берлингверов човјек, него истински комуниста, а повремено су сматрали да би ме требало ухапсити јер то што сам пред њима причао може да говори само непријатељ социјализма. У вријеме посљедњег комунистичког вође, званог Слобо, један од њих, мени најближи и најдражи јер смо рођени у истој кући, напросто ме је истјеривао из куће због мог противљења новом Титу. Противник сваког култа личности, препознао сам у новом Титу карикатуру претходног Вође и то, бар ту, пред својим родом, говорио. Нису то прихватали. Нарочито не дио породице који је био избјегао из Сарајева, сматрали су да сам ја више крив него што је владар са Дедиња. Али, ово је ипак прича о једном од учитеља, Бранку, линости, илити јунаку, неких мојих прича, једином који је читао то што сам писао и дао ми све књиге које је својевремено био набавио покушавајући да заврши факултет, психологију, што му није полазило за руком пошто је већ био прескочио степеницу средње школе. У то вријеме студирао сам математику и бјесоумучно читао када да ћу на испите гдје се сва та литература тражи. Адлер, Познавање човека, Фројд, Увод у психоанализу, Јунг, Психолошки типови. Нудио сам се Бранку, а тако се звао мој нерођени брат, којег сам волио као рођеног, јер таквог нисам имао, да га испитујем, књигу по књигу, али он је то одбио покретом руке, није хтио да на то троши ријечи. Да ли је био изашао на неки испит, нисам знао, тек књиге су остале мени као најдражи поклон од њега. И још једна књига, о којој је у овом тексту, ријеч, Молитва за моју браћу, Младена Ољаче. Он је толико волио ту књигу да је ником није посуђивао, да би је на крају мени поклонио. Ти си писац, а Ољача је наш далеки род, с оне стране брда, треба да га знаш. Ово је одличан роман. Мислим да и ти можеш да напишеш нешто слично томе.
Отворио сам књигу насумице, прочитао прву реченицу на коју сам наишао: Иде она и носи сунце на раменима. Допало ми се то што сам прочитао. Зашто? Видио сам у њој Бранка, који је сјахао с бицикла, а према њему иде једна од оних дјевојака о којима ми је причао своје најљепеш приче. Зато он воли ту књигу, помислио сам. Ипак, за мене то није довољно да је сматрам добром. Треба ту још нешто.
Почео сам од прве стране, реченицу по реченицу, исповијест мртвог човјека. То је заиста ново код нас. Унутрашњи монолог. Не до краја проведен, али довољан да би се одмакао од бардова, бар двојице који су притискали цијелу генерацију послијератних писаца, Андрића и Ћопића. Крлежа је био некако изван овог поређења, до њега ћу стићи тек кроз есеје, али о томе на другом мјесту.
Политички комесар културе, Ољача се овом књигом показао као дисидент соцреализма. Нисам ништа знао о тој политичкој страни његове личности, до тога ћу доћи касније, нарочито послије његовог преласка у Сарајево, гдје ће заступати неке ставове који су се мало коме од књижевника свиђали. Напротив, као што су га игнорисали у Београду, овдје је дочекан с још већом игноранцијом, прво као неко послат одозго, онда као човјек који наизглед једног говори а друго пише. Дјелимично слично Давичу који је „побјегао“ из Београда и накратко се скрасио у Сарајеву, својим дјеловањем у новој средини више је одмогао својој литератури него што је помогао себи. Умјесто да остане тамо гдје се огласио и да потврди свој неоспорни дар, Ољача је постао поузнат реченицом: Ко једе ијекавски хљеб не може писати и говорити екавски. У то вријеме неколико стотина учитеља чистих екаваца радило је у б-х школама. Такава им се парола није могла свидјети. Уопште, све то комесарско дјеловање у култури, поготово у књижевности, већ је одударало од духа времена, постало анахронизам који партијски дјелатник не види и не осјећа.
Молитва за моју браћу је у години свога појављиавања био сигурно најбољи роман сх-х језика и заслуживао НИН-ову награду. Није је добио. Није могао, јер су тада у жирију били људи који су проводили управо политику из које је поникада и од које се касније није могао да одмакне Младен Ољача. Умјесто награде, слиједили су многи састанци на којима се он морао да брани како није дефетиста и не сумња у наш социјалистички пут. Добро, одговарали су му они изнад њега, одакле онда самоубиство главног јунака.
Попут оног пијетла што прерано кукрикне, па га домаћин спреми за ручак, тако је било с Ољачом, његов је јунак прерано одлучио да се убије. Као што је о њему Ољача прерано напиасо роман. Тек ће се касније та тема развијати, прво на филму, онда и у литератури. У бити, ријеч је о слободи човјека да располаже својим животом. Партија, као и црква, увијек сматра другачије – твоја слобода је ограничена, не оним што другима смета, него што партији смета. Зато је Ољачин роман, и на том плану, поред језика и новог стила, иновативан за своје вријеме а мени значајан јер сам видио да се и овдје, у овом језику, може писати другачије.
СТЕНДАЛ – О УМЕТНОСТИ И УМЕТНИЦИМА
МИЛАНКОВИЋ – КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
ПАСКАЛ – МИСЛИ
МОНТЕЊ – ОГЛЕДИ
ЧАСОПИС САВРЕМЕНИК, ГОДИНЕ 65-68.
(Књижара „Свјетлости“ у Маршала Тита, мјесто гдје су стизали часопис из цијеле Југославије.)
ПАРАНДОВСКИ – АЛХЕМИЈА РЕЧИ
HAMSUN – PAN
Ово треба да буде описаније књиге коју сам читао. Али, прво, како сам дошао до ње. Коју сам ја то књигу читао? Ону што је објављена у Загребу 1917. године, у Nakladi kr. zemaljske tiskare. u Zabavnoj biblioteci, koju Uredjuje dr. Nikola Andrić, Kolo VI, knjiga 66. Još na prvoj stranici piše da je ovu knjigu norveški napisao Knut Hamsun, a predgovor pod naslovom O „Panu“, Nina Vavra. Ona počinje rečenicom kakvu bi trebalo pisati na sličnim knjigama: Готово се сви критичари слажу у том, да је „Пан“ најљепше и умјетничии најсавршеније Хамсуново дјело.
На предлист, форзец, како смо то звали у шатампарији „Гласа“, написао сам поред имена, још : Сарајево, фебруар 1967. године, Купљено код Бућука у Антикварници.
Рекло би се да не треба даље писати ништа, овим горе је све речено. Али, није. Jer, ova njiga uticala je na mene više od srpsko-hrvatskih pisaca, kako klasika tako i savremenika.
Тек касније сазнаћу ко је Нина Вавра и вриједност ове књиге за мене ће неслућено порасти. Данас већ о њој написана је књига, али то неће повећати много њен значај у хрватској култури. У своје вријеме била је заиста славна. Потекла из Крижеваца, постала глумица, преводитељка са њемачког и чешког језика, имала је истанчан укус и постала дама којој су се дивили писци и значајни људи оног времена. Међу њима су били Крлежа и Војновић. нарочито би било значајно истражити тај однос Крлеже, у којем се мијеша љубав и нетрпељивост.
ЖИОНО – REGAIN
МИЛЕР – РАКОВА ОБРАТНИЦА
(Француско издање, Tropique du Cancer, Editions Denoel, Traduit par Paul Rivert, Preface de Henri Fluchere, u mom posjedu od 15.9.1971. godine, prilikom mog prvog posjeta Parizu, dati prevod predgovora)
KAMI – KUGA, LETO
SARTR – MUČNINA
Prepoznao sam se u njemu, Autodidaktu, Samouku. Nisam li slično odabirao knjige, tako da to i nije bilo odabiranje nego čitanje po redu, kako su bile složene na bibliotečkoj polici.
Моje књигe/1
КЊИГЕ И ЉУДИ
Није мали број књига које су значајно утицале на мене. Најчешће се радило о помијешаном утицају, уз књиге су ишли и људи, бар један, понекад и мејсту гдје сам књигу пронашао и купио, или добио на поклон. Све је то дјеловало током читања да се књига у мојој свијести издигне изнад оних које су биле велика литература, али њихов директан утицај није био једнак овим издвојеним, које нису можда биле тако велика литература али су за мене биле значајни догађаји.
МЛАДЕН ОЉАЧА – МОЛИТВА ЗА МОЈУ БРАЋУ
Имао сам три брата стричевића, сва тројица учитељи, они послијератни, што свршише дужи учитељски курс и предадоше се до краја свом позиву, и још три брата стричевића, послијератне официре, који су степеницу по степеницу стигли до пуковничког чина, предајући своју душу вођи с чијим су се паролама до краја поистовјетили. Учитељи су ми били ближи, иако су сматрали да превише измишљам и додајем ономе што пишем о савремености, како су то они тумачили. Официри су сматрали да сам више социјалиста италијанског типа, Берлингверов човјек, него истински комуниста, а повремено су сматрали да би ме требало ухапсити јер то што сам пред њима причао може да говори само непријатељ социјализма. У вријеме посљедњег комунистичког вође, званог Слобо, један од њих, мени најближи и најдражи јер смо рођени у истој кући, напросто ме је истјеривао из куће због мог противљења новом Титу. Противник сваког култа личности, препознао сам у новом Титу карикатуру претходног Вође и то, бар ту, пред својим родом, говорио. Нису то прихватали. Нарочито не дио породице који је био избјегао из Сарајева, сматрали су да сам ја више крив него што је владар са Дедиња. Али, ово је ипак прича о једном од учитеља, Бранку, линости, илити јунаку, неких мојих прича, једином који је читао то што сам писао и дао ми све књиге које је својевремено био набавио покушавајући да заврши факултет, психологију, што му није полазило за руком пошто је већ био прескочио степеницу средње школе. У то вријеме студирао сам математику и бјесоумучно читао када да ћу на испите гдје се сва та литература тражи. Адлер, Познавање човека, Фројд, Увод у психоанализу, Јунг, Психолошки типови. Нудио сам се Бранку, а тако се звао мој нерођени брат, којег сам волио као рођеног, јер таквог нисам имао, да га испитујем, књигу по књигу, али он је то одбио покретом руке, није хтио да на то троши ријечи. Да ли је био изашао на неки испит, нисам знао, тек књиге су остале мени као најдражи поклон од њега. И још једна књига, о којој је у овом тексту, ријеч, Молитва за моју браћу, Младена Ољаче. Он је толико волио ту књигу да је ником није посуђивао, да би је на крају мени поклонио. Ти си писац, а Ољача је наш далеки род, с оне стране брда, треба да га знаш. Ово је одличан роман. Мислим да и ти можеш да напишеш нешто слично томе.
Отворио сам књигу насумице, прочитао прву реченицу на коју сам наишао: Иде она и носи сунце на раменима. Допало ми се то што сам прочитао. Зашто? Видио сам у њој Бранка, који је сјахао с бицикла, а према њему иде једна од оних дјевојака о којима ми је причао своје најљепеш приче. Зато он воли ту књигу, помислио сам. Ипак, за мене то није довољно да је сматрам добром. Треба ту још нешто.
Почео сам од прве стране, реченицу по реченицу, исповијест мртвог човјека. То је заиста ново код нас. Унутрашњи монолог. Не до краја проведен, али довољан да би се одмакао од бардова, бар двојице који су притискали цијелу генерацију послијератних писаца, Андрића и Ћопића. Крлежа је био некако изван овог поређења, до њега ћу стићи тек кроз есеје, али о томе на другом мјесту.
Политички комесар културе, Ољача се овом књигом показао као дисидент соцреализма. Нисам ништа знао о тој политичкој страни његове личности, до тога ћу доћи касније, нарочито послије његовог преласка у Сарајево, гдје ће заступати неке ставове који су се мало коме од књижевника свиђали. Напротив, као што су га игнорисали у Београду, овдје је дочекан с још већом игноранцијом, прво као неко послат одозго, онда као човјек који наизглед једног говори а друго пише. Дјелимично слично Давичу који је „побјегао“ из Београда и накратко се скрасио у Сарајеву, својим дјеловањем у новој средини више је одмогао својој литератури него што је помогао себи. Умјесто да остане тамо гдје се огласио и да потврди свој неоспорни дар, Ољача је постао поузнат реченицом: Ко једе ијекавски хљеб не може писати и говорити екавски. У то вријеме неколико стотина учитеља чистих екаваца радило је у б-х школама. Такава им се парола није могла свидјети. Уопште, све то комесарско дјеловање у култури, поготово у књижевности, већ је одударало од духа времена, постало анахронизам који партијски дјелатник не види и не осјећа.
Молитва за моју браћу је у години свога појављиавања био сигурно најбољи роман сх-х језика и заслуживао НИН-ову награду. Није је добио. Није могао, јер су тада у жирију били људи који су проводили управо политику из које је поникада и од које се касније није могао да одмакне Младен Ољача. Умјесто награде, слиједили су многи састанци на којима се он морао да брани како није дефетиста и не сумња у наш социјалистички пут. Добро, одговарали су му они изнад њега, одакле онда самоубиство главног јунака.
Попут оног пијетла што прерано кукрикне, па га домаћин спреми за ручак, тако је било с Ољачом, његов је јунак прерано одлучио да се убије. Као што је о њему Ољача прерано напиасо роман. Тек ће се касније та тема развијати, прво на филму, онда и у литератури. У бити, ријеч је о слободи човјека да располаже својим животом. Партија, као и црква, увијек сматра другачије – твоја слобода је ограничена, не оним што другима смета, него што партији смета. Зато је Ољачин роман, и на том плану, поред језика и новог стила, иновативан за своје вријеме а мени значајан јер сам видио да се и овдје, у овом језику, може писати другачије.
СТЕНДАЛ – О УМЕТНОСТИ И УМЕТНИЦИМА
МИЛАНКОВИЋ – КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
ПАСКАЛ – МИСЛИ
МОНТЕЊ – ОГЛЕДИ
ЧАСОПИС САВРЕМЕНИК, ГОДИНЕ 65-68.
(Књижара „Свјетлости“ у Маршала Тита, мјесто гдје су стизали часопис из цијеле Југославије.)
ПАРАНДОВСКИ – АЛХЕМИЈА РЕЧИ
HAMSUN – PAN
Ово треба да буде описаније књиге коју сам читао. Али, прво, како сам дошао до ње. Коју сам ја то књигу читао? Ону што је објављена у Загребу 1917. године, у Nakladi kr. zemaljske tiskare. u Zabavnoj biblioteci, koju Uredjuje dr. Nikola Andrić, Kolo VI, knjiga 66. Još na prvoj stranici piše da je ovu knjigu norveški napisao Knut Hamsun, a predgovor pod naslovom O „Panu“, Nina Vavra. Ona počinje rečenicom kakvu bi trebalo pisati na sličnim knjigama: Готово се сви критичари слажу у том, да је „Пан“ најљепше и умјетничии најсавршеније Хамсуново дјело.
На предлист, форзец, како смо то звали у шатампарији „Гласа“, написао сам поред имена, још : Сарајево, фебруар 1967. године, Купљено код Бућука у Антикварници.
Рекло би се да не треба даље писати ништа, овим горе је све речено. Али, није. Jer, ova njiga uticala je na mene više od srpsko-hrvatskih pisaca, kako klasika tako i savremenika.
Тек касније сазнаћу ко је Нина Вавра и вриједност ове књиге за мене ће неслућено порасти. Данас већ о њој написана је књига, али то неће повећати много њен значај у хрватској култури. У своје вријеме била је заиста славна. Потекла из Крижеваца, постала глумица, преводитељка са њемачког и чешког језика, имала је истанчан укус и постала дама којој су се дивили писци и значајни људи оног времена. Међу њима су били Крлежа и Војновић. нарочито би било значајно истражити тај однос Крлеже, у којем се мијеша љубав и нетрпељивост.
ЖИОНО – REGAIN
МИЛЕР – РАКОВА ОБРАТНИЦА
(Француско издање, Tropique du Cancer, Editions Denoel, Traduit par Paul Rivert, Preface de Henri Fluchere, u mom posjedu od 15.9.1971. godine, prilikom mog prvog posjeta Parizu, dati prevod predgovora)
KAMI – KUGA, LETO
SARTR – MUČNINA
Prepoznao sam se u njemu, Autodidaktu, Samouku. Nisam li slično odabirao knjige, tako da to i nije bilo odabiranje nego čitanje po redu, kako su bile složene na bibliotečkoj polici.
RILKE – PISMA MLADOM PJESNIKU
(Francusko izdanje, kada gdje, čitanje.)
JAN KOT – ŠEKSPIR NAŠ SAVREMENIK
ŠEKSPIR – CJELOKUPNO DJELO
MAN – ČAROBNI BREG
HESE – IGRA STAKLENIH PERLI
JURSENAR – HADRIJANOVI MEMOARI