Имао сам четири-пет година, и свет је у мојим очима био велик и нов, можда и добар. Уз све друге сензације у њему, беху ту и слова, ти замамни хијероглифи које је ваљало одгонетнути: са телевизије или са натписа на кућним апаратима или на производима у фрижидеру мамили су ме они које ћу потом дешифровати као латиничне, а ћирилицу је отац доносио у кућу када би се вратио с посла, тамо негде око ручка: сваког дана Политику, сваког петка НИН и, ура, Забавник. Код рођаке М. увек је било и Дневника, са његовом елегантном ћирилицом која ми заувек мирише на мазна јутра око Булевара уз помфезне и белу кафу, са његовим плавим заглављем које је тако обећавало, и гозба би могла да почне. А тамо доле, на улици, бљештале су фирме социјалистичких гиганата и „малих привредника“ на обaма писмима; упијао сам и једне и друге с прозора на шестом спрату. Заправо, не могу се сетити ни једног тренутка у животу када сам, рецимо, знао ћирилицу, а латиницу не, или обрнуто. Усвајао сам их заједно и научио их некако паралелно, сам од себе, ни не знам како. Само сам их, ето, једног дана већ знао, на изненађење родитељско. Ставио сам их, штоно рећи, пред свршен чин, моју мајку с њеним ћириличним красописом, и мог оца латинично званичног, а опет присног, тог младићког читача Агате Кристи и Рејмона Кеноа у оној првој џепној едицији, сарајевској, коју ћу једном, много касније, открити у једном буџаку као шкрињу с благом. Како год, школа и буквар доћи ће тек две или три године касније, готово као неки сувишак и варијација већ наученог, али буквара се ипак добро сећам, те драге, ћириличне наивности једног потонулог времена.
Ћирилица и латиница део су мог културног идентитета, баш као и вашег. Да нам сада неко изузме из памћења све што смо прочитали на једном од та два писма, било којем, шта би од нас остало, и бисмо ли то још уопште били ми? Питање културе, питање идентитета не може се регулисати, камоли наметнути, ригидним уставима и законима писаним по наруџби једне хистерије: оно је дубоко и неотуђиво наше. Никоме то ваљда не морам да цртам, понајмање у Војводини. Устав то, уосталом, ни не регулише, чак ни један овакав, бар не на нивоу уличних натписа.
Када је ономад преуређен Културни центар Новог Сада, та кадгодашња Трибина младих у Католичкој порти, Ласло је Блашковић, његов директор, дао ставити нови, лепи светлећи натпис своје установе, латиничним писменима. И није тиме погрешио нити се огрешио о било кога и било шта. Баш као што не би погрешио ни да је ставио ћирилични: коме би то нормалноме могло засметати? Када га је Све Ово што се ваља овом земљом од пролетос наумило сменити, ископало му је тобожњи прекршај Устава због латиничног натписа, мада је и само одмах признало да тај разлог је споредан, заправо и сасвим вештачки, јер му се није могло пронаћи ништа друго. А сам разлог, занимљиво, јесте дакако био вештачки, и Ласло би Блашковић једнако био смењен и да је на зграду накарикао сто ћириличних натписа, а опет и није био вештачки, утолико што је наметљива „ћирилизација“ јавног простора уистину програм сваке организоване глупости, насиља и зла у овој земљи у последњих четврт века, један од знамена њеног самолегитимисања.
Пролазим ових дана близу Порте, и угледам тек окачен нови натпис на КЦНС, нешто што ће чак бити прозвано новим „визуелним идентитетом“: личи ми на некакав отромбољени, салвадордалијевски растопљени штит Тужнога Витеза без одбегле Росинанте, а на којем пише велико К и велико Ц, а она два (мада вам предлажем три) преостала поља попуните по својем нахођењу, па доле над галеријом још и пун назив установе, све ћирилично, што не би било ни на који начин и никоме спорно да није контекста, да се не знаде и како и зашто је до тога дошло, и шта то има значити.
А ради се увек и постојано о овоме. Моја је ћирилица – а и вас који ово читате, не сумњам – присна и драга, она је знамен једног идентитета, и тај знамен није са латиницом ни у каквом рату, него заједно творе оно што јесмо. Своју ћирилицу никада и никоме не бих дао, и увек бих је штитио од сваке претње – када би претње икакве било, осим у главама полуписмених фанатика. Свет из које би је нестало више не би био мој. На мојој ћирилици излазе, ево, и моје новине, на њеној лепоти одмарам очи и радујем јој се у белом свету као неком свом. И баш зато, последње што ми у животу треба су надобудни анонимуси, бића без дела и без биографија, која ће ме силом приводити и подводити њој: то што ћирилица и ја имамо једно с другим, њима је несхватљиво и недохватно. Да су то у стању да разумеју и осете, не би ни били то што јесу. Моја је ћирилица писмо просвећености и љубави. Њоме се изричу лепе и важне, баш као и ситне и драге ствари, чак најбоље оно што „не говори се свима, што се само неком шапне: ти знаш“.
А оно што ових суморних дана режи на пролазнике који промичу Портом, то није никаква ћирилица, оно је некаква фајгељица, оно је нешто што је настало да би тријумфалистички симболизовало насиље, покоравање, нетрпељивост, инаџијство, надобудну скоројевићку простоту. Ониме се ништа, или бар ништа добро не може изрећи. Или овако: ониме се изриче Ништа, и то Ништа јалово емитује само себе у дугу и равнодушну новосадску ноћ.
Латиница, ћирилица… фајгељица
Имао сам четири-пет година, и свет је у мојим очима био велик и нов, можда и добар. Уз све друге сензације у њему, беху ту и слова, ти замамни хијероглифи које је ваљало одгонетнути: са телевизије или са натписа на кућним апаратима или на производима у фрижидеру мамили су ме они које ћу потом дешифровати као латиничне, а ћирилицу је отац доносио у кућу када би се вратио с посла, тамо негде око ручка: сваког дана Политику, сваког петка НИН и, ура, Забавник. Код рођаке М. увек је било и Дневника, са његовом елегантном ћирилицом која ми заувек мирише на мазна јутра око Булевара уз помфезне и белу кафу, са његовим плавим заглављем које је тако обећавало, и гозба би могла да почне. А тамо доле, на улици, бљештале су фирме социјалистичких гиганата и „малих привредника“ на обaма писмима; упијао сам и једне и друге с прозора на шестом спрату. Заправо, не могу се сетити ни једног тренутка у животу када сам, рецимо, знао ћирилицу, а латиницу не, или обрнуто. Усвајао сам их заједно и научио их некако паралелно, сам од себе, ни не знам како. Само сам их, ето, једног дана већ знао, на изненађење родитељско. Ставио сам их, штоно рећи, пред свршен чин, моју мајку с њеним ћириличним красописом, и мог оца латинично званичног, а опет присног, тог младићког читача Агате Кристи и Рејмона Кеноа у оној првој џепној едицији, сарајевској, коју ћу једном, много касније, открити у једном буџаку као шкрињу с благом. Како год, школа и буквар доћи ће тек две или три године касније, готово као неки сувишак и варијација већ наученог, али буквара се ипак добро сећам, те драге, ћириличне наивности једног потонулог времена.
Ћирилица и латиница део су мог културног идентитета, баш као и вашег. Да нам сада неко изузме из памћења све што смо прочитали на једном од та два писма, било којем, шта би од нас остало, и бисмо ли то још уопште били ми? Питање културе, питање идентитета не може се регулисати, камоли наметнути, ригидним уставима и законима писаним по наруџби једне хистерије: оно је дубоко и неотуђиво наше. Никоме то ваљда не морам да цртам, понајмање у Војводини. Устав то, уосталом, ни не регулише, чак ни један овакав, бар не на нивоу уличних натписа.
Када је ономад преуређен Културни центар Новог Сада, та кадгодашња Трибина младих у Католичкој порти, Ласло је Блашковић, његов директор, дао ставити нови, лепи светлећи натпис своје установе, латиничним писменима. И није тиме погрешио нити се огрешио о било кога и било шта. Баш као што не би погрешио ни да је ставио ћирилични: коме би то нормалноме могло засметати? Када га је Све Ово што се ваља овом земљом од пролетос наумило сменити, ископало му је тобожњи прекршај Устава због латиничног натписа, мада је и само одмах признало да тај разлог је споредан, заправо и сасвим вештачки, јер му се није могло пронаћи ништа друго. А сам разлог, занимљиво, јесте дакако био вештачки, и Ласло би Блашковић једнако био смењен и да је на зграду накарикао сто ћириличних натписа, а опет и није био вештачки, утолико што је наметљива „ћирилизација“ јавног простора уистину програм сваке организоване глупости, насиља и зла у овој земљи у последњих четврт века, један од знамена њеног самолегитимисања.
Пролазим ових дана близу Порте, и угледам тек окачен нови натпис на КЦНС, нешто што ће чак бити прозвано новим „визуелним идентитетом“: личи ми на некакав отромбољени, салвадордалијевски растопљени штит Тужнога Витеза без одбегле Росинанте, а на којем пише велико К и велико Ц, а она два (мада вам предлажем три) преостала поља попуните по својем нахођењу, па доле над галеријом још и пун назив установе, све ћирилично, што не би било ни на који начин и никоме спорно да није контекста, да се не знаде и како и зашто је до тога дошло, и шта то има значити.
А ради се увек и постојано о овоме. Моја је ћирилица – а и вас који ово читате, не сумњам – присна и драга, она је знамен једног идентитета, и тај знамен није са латиницом ни у каквом рату, него заједно творе оно што јесмо. Своју ћирилицу никада и никоме не бих дао, и увек бих је штитио од сваке претње – када би претње икакве било, осим у главама полуписмених фанатика. Свет из које би је нестало више не би био мој. На мојој ћирилици излазе, ево, и моје новине, на њеној лепоти одмарам очи и радујем јој се у белом свету као неком свом. И баш зато, последње што ми у животу треба су надобудни анонимуси, бића без дела и без биографија, која ће ме силом приводити и подводити њој: то што ћирилица и ја имамо једно с другим, њима је несхватљиво и недохватно. Да су то у стању да разумеју и осете, не би ни били то што јесу. Моја је ћирилица писмо просвећености и љубави. Њоме се изричу лепе и важне, баш као и ситне и драге ствари, чак најбоље оно што „не говори се свима, што се само неком шапне: ти знаш“.
А оно што ових суморних дана режи на пролазнике који промичу Портом, то није никаква ћирилица, оно је некаква фајгељица, оно је нешто што је настало да би тријумфалистички симболизовало насиље, покоравање, нетрпељивост, инаџијство, надобудну скоројевићку простоту. Ониме се ништа, или бар ништа добро не може изрећи. Или овако: ониме се изриче Ништа, и то Ништа јалово емитује само себе у дугу и равнодушну новосадску ноћ.
Теофил Панчић