Концизни есеји и драгоцени критички осврти

(Никола Вуколић, Забиљежено, опет: есеји и критике, Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука – Београд, Прометеј, Нови Сад, 2018)

 

Не само да би било лепо, већ несумњиво и обавезно, оно што се годинама прижељкује а никако не остварује: да се на једном месту могу наћи све књиге које припадају српској књижевности и које су српски писци написали без обзира на то где они живе: у Србији, у Републици Српској, у Црној Гори, у Македонији, У Хрватској, у нашој дијаспори… Но, то је још увек само санак пусти. Стога, ми не знамо уопште, или знамо само у ограниченој мери, шта се у оквиру целокупне српске књижевности заправо збива: ко коси, а ко воду носи! Књига есеја и критика Забиљежено, опет Николе Вуколића вишеструко је драгоцена. Она нас, најпре, још једном, подсећа како у њеном аутору имамо не само значајног српског песника који у Бања Луци живи, већ и како је он један од најзанимљивијих наших есејиста и критичара, и не само међу онима који се у том граду находе. Потом, захваљујући њој, у прилици смо да се упознамо са многим писцима о којима довољно не знамо и са многим делима за која иначе не бисмо ни чули. Вуколић је критичар који пише јасно и прецизно, не либи се да отворено изнесе свој критички суд и онда када се он не поклапа са судовима које су други наши критичари опетовано / понављачкииспонављали а да се у дело удубили нису и да га, не ретко, нису ишчитали ваљано или га нису прочитали уопште. Најзад, и не на последњем месту, писац ових есеја и критичких текстова препознатљив је од прве јер он има стил по којем се од других који се сличним послом баве, или умишљају надобудно како то чине, разликује сасвим. О прочитаним књигама он пише прецизно, промишљено и лепо. Његови есеји сведочанство су његових, и само његових, на оригиналан начин исказаних мисли. Подебела ова књига о којој пишемо мозаички је склопљена целина која тражи да јој се враћамо повремено да не бисмо заборавили оно што смо, а да претходно то знали нисмо – на њеним страницама изнашли.

Забиљежено, опет отвара прегршт Вуколићевих есеја. Следи серија текстова прибележених поводом Петра Кочића и његовог дела, а затим сегменти књиге названи „Забиљежено о прози“, „Забиљежено о поезији“ и „Забиљежено у биљежници“.

У есејима Вуколић износи неколике основне поставке своје поетике, и поетике уопште: „Стварање је ирационално, необјашњиво. […] Мој најпотпунији завичај је – пјесма“ („Сеобе и жеђ“, стр. 10), „Структура душе, али и културе, утемељена је у језику и вјери“ („Сличности у култури“, 13), „Вјерујем да ћемо само културном акцијом, без било каквог наметања, уз поштовање других успјети да савладамо мрак и приближимо се свјетлости која се све више назире на дну дугог тунела“ („Само нам култура може помоћи“, 17). Када, у приказу књиге Време и роман Мирослава Егерића, прибележи како овај понире „у текстуалне и подтекстуалне слојеве дијела, у хумус пишчевих мисли, осјећања, асоцијација, духовних акумулација, свјесних и досвјесних порива личности који се оваплоћују у ријеч“ (92), Вуколић осликава и свој критичарски наум.

Вуколићу је Петар Кочић био земљак. Обојица су Крајишници. Млађи писац је понудио свој „рецепт“ за разумевање старијег који је био истовремено и морална и књижевна громада: „За мене је, ипак, најљубавнијипјесник мој земљак Петар Кочић, који није испјевао ниједан чисти љубавни стих, али је живио и умро за љубав и од љубави. Љубав је за овог кршног и поносног планинца била све“ (41), „Кочић није писао приповијетке, него је његовом темпераменту више одговарала прегнантна, напета форма новеле, онај облик у коме је, уз максималну економизацију материјала, у ријечима тесно а у мислима пространо“ (63).  „Мргуда“ је, по њему, „екстаза љубави и смрти“ (68). Својим чистим промишљеним одазивима на Кочићево дело, које је за њега парадигма национално ангажоване и хуморне књижевности, Вуколић се приближио ономе што су о знаменитом писцу написали, најбољи његови тумачи, Иво Андрић и Исидора Секулић.

Никола Вуколић никакве међе не признаје. Он пише и о писцима који припадају хрватској, црногорској, македонској књижевности. Једнако о познатима који се већ у класике (нпр. Милорад Павић или Стеван Тонтић) убрајају, као и о онима који својим делима по први пут пред читаоце излазе (Ивана Симић Бодрожић или Лана Басташић). Прозаици о којима Вуколић најчешће пише јесу МиљенкоЈерговић (у књизи су текстови о његовим романима Род, Сарајево, план града и Срдапјева, у сумрак, на Духове) и, посебно, Ева Рас. О њој се неће моћи убудуће писати ако се пажљиво не погледа шта је Вуколић срочио о њеним књигама: Дјевојка коју нису научили да каже не, Дивљи јагањци, Рођени мртви, Са врха месечеве планине гледала сам свој округли гроб и Темура. Његов закључак је да она „исто толико добро пише као што глуми“ (147). Од неколико текстова посвећених страним писцима, издвајају се два у којима је реч о осведоченом пријатељу српског народа – Патрику Бесону. Наш писац готово подједнако пише и о писцима и о списатељицама. Открива: „Волим само романе који су у стању да ме изненаде, да ме неочекивано заскоче иза неког угла, или обрну кружни ток око пјешачког острва“ (221). Покушава да нас убеди, попут Милоша И. Бандића пре шездесетак година, како је „ово наше вријеме – вријеме романа“ (216). Могу се сложити како нас писци готово свакодневно засипају романима, али нисам убеђен да се квантитет у квалитет преобраћа. Уверен сам како је српска поезија тренутно неколико копаља изнад српског романа.

Писац зна једном реченицом да „улови“ најбитније у књизи пред којом се зауставио. Тако, он, на пример, пишући о четворотомној капиталној Лирској историји музике Коље Мићевића, пише како „За Мићевића музика је не само умјетност него и наука о души“ (120). По њему, роман Топ је био врео Владимира Кецмановића јесте „књига за дјецу и одрасле“ (126). Духовита је завршна реченица / поента текста о књизи Пуноглавци Анта Томића: „Посебно треба истаћи ауторов смисао за хумор који, попут вегете, даје особнт укус његовим кулинарским, приповједним квалитетима“ (135). Гордана Јовић Стојковска, пак, „своју причу, или пјесму у прози… изаткива од снова“ (170). Роман Игра анђела Љиљане Хабјановић Ђуровић „сага“ је о књегињи Милици „која је ходила тамом, али је у души носила свјетлост“ (181), а „Култна књига Људи говоре Растка Петровића добија у дјелуШта снег причаДрагана Јовановића Данилова свој уводни наставак“ (331). Текст „Таписерија снова и будности“ о Огромним микрокосмосима Александра Гаталице Вуколићу је послужио као прилика да још једном роман теоријски промисли: „Попут живог организма изузетних виталних капацитета, роман је показао неупоредиву регенеративност и прилагодљивост различитим условима и промјењивим струјама укуса и књижевне моде, постајући сам не врста, него универзални облик литерарности. […] Роман се увукао у писма, путописе, есеје… Долазимо до закључка да је све роман и да су његове могућности неисцрпне“ (267). Колико је спреман да заоштри свој критичарски суд откривамо, на пример, у тврдњи: „ … Драган Великић је свој углед потврдио и изван простирања свог језика и уврстио се, према суду мериторне критике, међу пет најзначајнијих литерарних посленика Европе“ (297).

Вуколић је више писао о прозним остварењима, али то нипошто не значи да су његови текстови о песништву мање значајни. Све што га је одликовало када је о прози судио, присутно је и када се са поезијом хвата у коштац. Рескост суда: „Сигуран сам да нам је Новица Тадић оставио највеће пјесничкодјело на почетку овога вијека, по чему ће наша литература бити препознатљива у будућности“ (346). Аналитичност: „У разуђеној полифонији српског пјесништва на крају једног мутног и трагичног вијека Матија Бећковић, Љубомир Симовић и Слободан Ракитић представљају оне окоснице певања и мишљења на којима се индивидуално и колективно, национално и универзално, традиционално и модерно уплићу у прстен круга који означава облик савршеног јединства“ (347). Синтетичност: „Поезија Алека Вукадиновића настаје на додиралишту егзистенцијалног и есенцијалног“ (349). Прави критичарски медаљони његови су прикази збирки Бећира Вуковића, Вука Крњевића, Јована Зивлака, Славомира Гвозденовића, Алеша Дебељака, Милета Стојића, Звонка Карановића, Даре Секулић, Радета Сиљана, Петра Гудеља, на пример. Но, не треба помислити како Вуколић пише само о провереним вредностима. Он има довољно критичарске одважности да протумачи и понеку књигу понеког песника или песникиње који тек треба да се као истинске песничке вредности искажу.

У сегменту књиге насловљеном „Забиљежено у биљежници“ Вуколић преноси поједине белешке којима је у својој бележници пропратио књиге поред којих му његов критичарски нерв дозвољавао није да сасвим немо прође. Издвајамо текстове о књигама Драгана Лакићевића, Ђоке Стојичића и Драгана Колунџије.

Неколике речи са којима се сусрећемо приликом ишчитавања Вуколићеве књиге сасвим вероватно потенцијални су неологизми: додиралиште, емотивитет, маштавост, несаброј, облички, прецизација, рукорад, стихослагач…  Сматрамо како је и сама књига о којој смо писали, када је о књигама наше актуалне књижевне критике реч, у једнакој мери новост по свежини идеја које из ње струје и по прецизности судова који су у њој изречени.

Dušan Stojković 08. 04. 2019.