Прошло је већ петнаест година од смрти Душка Трифуновића, богомданог, по много чему јединственог српског пјесника друге половине минулог стољећа. Знамо да године брзо пролазе, а изузетан пјесник, и кад нас напусти, остаје заувијек с нама. Наставља да живи у свом и нашем језику као најдрагоцјенијој, ваљда и јединој неуништивој баштини.
У недјељама и мјесецима прије смрти (преминуо 28. јануара 2006. у Новом Саду, у 73. години живота), пјесник Душко Трифуновић није никоме, осим себи самоме, личио на човјека који ће се ускоро опростити од овога свијета. Јер он је сав био “човјек од овога свијета”, иницијатор књижевних и културних збивања, учесник многих сусрета и јавних скупова, пожељан саговорник и сарадник, пјесник-путник… Дружељубив, духовит, забаван, свуда радо виђен као прави пријатељ људи. Личио је на необичног мудраца из народа са маском вицмахера и забављача. Умио је да заподјене дијалог са сваком људском врстом, од неписмених до најобразованијих. Био је неуморни мисионар доброг духа поезије и духа љубави. Обилазио је босанске градове и варошице, као и многа мјеста у Југославији (понајвише у Србији – у Војводини је провео својих посљедњих петнаест година), говорио своје стихове и трагао за младим даровитим пјесницима којима је радо дувао под крила. Тјелесне снаге јесу већ биле угрожене (знао је рећи да је „труо, а славан“), али дух му је био жив и врцав као у бољим годинама.
Посљедња поетска збирка, невелико Велико спремање (2005), говори о коначном свођењу овоземаљских послова и рачуна. Говори с нескривеном тугом, језиком меланхоличног растајања од вољене жене, од свега што му је испуњавало ведрије и љепше животне тренутке. Душко се, међутим, одувијек бавио и пјесничким симулирањем најтежих животних исхода, својеврсним црним пророштвима – познаваоци његовог начина мишљења, те “својеглавости са две оштрице”, научили су да га не узимају здраво за готово. Ваљало је знати читати његове метафоре с дуплим дном, густо посијане по свим његовим књигама. Отежавао је живот сарајевским идеолошким цензорима, одржавао их у будном стању, иако је пазио да их не изазива преко допуштене мјере. А и они су то, изгледа, умјели да цијене, тако да никад није заглавио иза браве. Нити је, колико знам, нешто из његовог пера било забрањивано. Вјероватно није било препоручивано за извођење на сваком мјесту и у свакој прилици, али забрана није било. Бавио се и “примијењеном” поезијом по поруџбини (и мимо писања за поп и рок музичаре) : тако је, рецимо, за празник милиције написао пјесму са стихом који ће постати општенародна мантра: “Милиција тренира строгоћу.” (Само тренира? Јер не иде да јој за празник пјеваш како жестоко бије!) Вјешто се поигравао и са собом и са својим цензорима, балансирајући над стално отвореном провалијом која се хранила субверзивним ствараоцима те политички непоћудним личностима различитих етничких, вјерских, идејних и професионалних профила. А политичка руководства Босне и Херцеговине често су се, у примјени “чврсте руке”, истицала на нивоу цијеле југословенске федерације.
Та Душкова игра с идеолошки настројеним читаоцима и тумачима поезије, и нарочито с идеолошким цензорима, кроз коју је он успио проћи без видљивих ожиљака, личи ми на неку врсту чуда у његовој биографији. Вријеме у којем он ступа на књижевну сцену (крајем педесетих и шездесетих година) и објављује у кратком року четири пјесничке збирке раног периода – које ће остати и најбоље што је дао у поезији – јесте вријеме превладавања доктрине соцреализма, али и доба у којем се књижевност још није била сасвим ослободила извјесних идеолошких стега и табуа. Те збирке већ и својим насловима указују на пјесника с “искошеним” погледом на свијет: Златни куршум (1958), Бабова рђава баштина (1960), Јетке приповетке (1962), Тумач тираније (1966). Све четири збирке објављене су у Сарајеву, граду у којем се Душко настанио 1957, дошавши из завичајног Босанског Брода. (По сопственом свједочењу, из Брода га је у Сарајево довео новинар Свето Маслеша.) Од школе је тада имао само браварски занат и шумарску школу. У Сарајеву је почео да студира српскохрватски језик и књижевност, али је тај студиј споро напредовао, протежући се на дужи низ година. Душко је с већом посвећеношћу проучавао сам живот у свим његовим појавним облицима, свакодневним изазовима и парадоксима.
Трифуновић је дакле већ у младости, у доба интелектуалног формирања, досегао врхунце своје пјесничке умјетности. Та његова пјесничка дјела, у којима он на оригиналан начин лирски распјевава “бабову рђаву баштину” и своје “јетке приповетке”, спадају међу најдаровитија и најизразитија појединачна пјесничка дјела српске књижевности друге половине 20. вијека. Она и данас одају пјесника чудесног, богомданог талента и посве особеног језичког израза. Душко је створио свој особени и препознатљиви поетски идиом који је често загонетно шифрован, понекад и непрозиран. Али нас увијек осваја и својом неглумљеном мудрошћу и својом тајновитошћу.
Држим да Босна, у другој половина 20. вијека, није имала – и поред неколико других, изузетно значајних имена – даровитијег и аутентичнијег пјесника од Душка Трифуновића. То је најљепши пјеснички дар Сарајева и Босне српској књижевности.
И наредне двије збирке, Шок соба (1972) и Слободни пад (1987), мада су другачије, могу се умногоме сврстати у најбоље Душкове ствари. Књига Шок соба развија у форми велике, мотивски веома разуђене поеме, критичке судове и алузије на изопачену, “шокантну” стварност у којој пјесник живи. То је књига заошијане ироније, с фантастичким и халуцинантним визијама перверзно устројеног свијета, у којем су хумане вриједности потиснуте на маргину или уништене. У тој књизи дошло је до праве експлозије негативног осјећања пјесничког субјекта, осјећања живота у посве отуђеном модерном друштву. Мало шта је остало изван пјесникове негативистичке и песимистичке аксиологије. Ту су очито и оне идејне и симболичке вриједности, које је промовисала званична политика, биле доведене у питање. Изложене критичким алузијама, па и несумњивој порузи.
Душко је, међутим, одбијао да се јавно сврста у критичаре “наше стварности”, односно међу пјеснике који теже да стиховима мијењају животне и политичке прилике. Био је у том смислу врло опрезан, прибојавао се идеологизованих и политикантских читања своје поезије и могућих напада са те стране. Стога су разумљиви стихови попут ових из пјесме “Молба”:
Ако већ живим танко гласовито
живети онда бити ван свега тога а не против по сваку цену Ласкати повремено овом примамљивом ужасу а стално знати своје
У подробном поетичком разговору који сам 1982. године водио с њим за сарајевски часопис “Живот”, објављујући и опсежан есеј о њему, Душко је отклонио и моје тумачење своје поезије као умјетности у којој се развија наглашено критичка слика свијета. Рекао је: “Већ годинама примјећујем како ме неки људи виде као “опасног”, екстремног, као накомицу спремног да удари, као шерета, као сатиричара, изругивача, као својеглава човјека који је стално против. А ја сам, у ствари, један тужан човјек…” (…)
Ево с каквом је самоодбрамбеном вјештином и досјетљивошћу објаснио значење синтагме златни куршум из наслова своје прве стихозбирке. “Увијек сам сматрао да се писањем ствара умјетничко дјело, а не обара дрвље и камење на текућу збиљу и савременике. Златни куршум није метак и пуцањ у некога или у нешто. То је био свијетлећи метак који се испаљује као сигнал, као потреба да се огласи онај који га испаљује; то је пјесник откривао свој положај у жељи да га примијете макар и непријатељи. Он је већ тада знао да се пјесмом ништа не рјешава и да је не вриједи усмјеравати у убојите сврхе”.
Истицао је како код њега “између редова нема ништа”. Објашњавао је и зашто је једној књизи својих изабраних пјесама дао наслов Буквално тако. “Буквализам је моја побуна против симбола које ми теоретичари проналазе и потурају по сваку цијену”.
Данас ми се чини да је то наглашено ограђивање од “теоретичара” поезије, и оних који су трагали за тајним пјесничким порукама “између редова”, било израз пјесниковог страха од политичког проказивања па и могуће репресије. Сад ми је то јасније него у оно вријеме. Такав страх био је разумљив у једној земљи са догматском политичком влашћу, у затвореном и неразвијеном друштву без демократских традиција. У разговорима с Бранком Перићем Душко је, између осталог, казао и ово: “Ја сам се бојао тумача. Ја сам знао да нико не може да погоди моју мисао, да погоди шта је писац хтио да каже. Ја сам сву своју мудрост претворио у аутоцензуру. И ту аутоцензуру сам тако вјешто проводио да сам могао да пишем о стварном догађају, о стварним људима, а да се односи на сасвим неког другог или на све. И онда, дођу тумачи и почну да причају глупости”. (Бранко Перић, Душко Трифуновић, пјесме и разговори, Бања Лука – Београд 2002)
Душко је постао веома популаран на цијелом сх. језичком подручју захваљујући великом броју пјесама – многе су постале прави хитови – које је написао за познате музичаре и музичке саставе. Признао је да је “срећан човјек због тога што се моје пјесме знају напамет. Али, фалинка је у свему томе што не знају да сам то ја писао.”
Дугогодишњи музички уредник на новосадском радију, Богомир Мијатовић, открио је и сакупио преко 300 Душкових пјесама које су биле компоноване и јавно извођене. То је рекорд своје врсте. Мијатовић је о томе објавио позамашну књигу Памтите ме по пјесмама мојим, која садржи детаљно документовано истраживање о томе шта је све Душко написао као тзв. “естрадни пјесник”. А Душко је осјећао да се тај често употребљавани израз, који га је одвећ везивао за естраду, користи “кад желе да ме деградирају само по томе што знам да рецитујем своје пјесме”.
Мијатовић је такође пробрао и прошле године у омањој збирци објавио “Душка мудраца, да не кажем филозофа”. Збирка је изашла под насловом Слушај мене, а ради по своме, што је једна од трифуновићевских уврнутих мудролија. Повадио је из свих Душкових дјела мудре мисли, гномске и афористичке изразе, језичке бисере, мјеста која показују колико је био уман овај популарни, за површне читаоце/слушаоце и “лаки” пјесник.
Само они који су остали при површној рецепцији Душкове поезије, па и његових романа и драма, могли су Душка Трифуновића држати на одстојању од првог реда српских пјесничких величина. А они који су предано и посвећенички пратили и проучавали његово књижевно стварање, одавно знају гдје је мјесто Душка Трифуновића у српској поезији. То је мјесто у уском кругу ријетко аутентичних, прворазредних пјесника српског језика нашег времена.
Љубитељи Душкове поезије знају напамет велик број његових стихова. Они се често присјећају, а и ја с њима, стихова из пјесме “Играчка”, који личе на тестаментарну поруку:
Заблуде сам престао да бројим немам коме да се вратим кући докле певам дотле и постојим пријатељи бивши и будући памтите ме по песмама мојим
У Новом Саду, крајем марта 2021.
Душко Трифуновић
ПЕТ ПЕСАМА
ПОПЛАВА
Пукла равница а пукла брана па нема о што да удари вал…
Вода ко хорда – хорда ко хорда…
Мрси се густи ивик црни се пусти шљивик уз воду узводно врбе се вуку голе и беле као да слазе тополе газе дигнутих руку за њима јаблан један жури свијен у струку…
Већ грца грмље већ шкрипи храст још мајка бира смер још плачем ја још сусед псује псује још сунце на нас зја…
Пливају видре пливају даске пливају краве лети вика кружи птица плива пласт на њему рода за њима кров са крова зов…
и виче ко човек и кликће ко ждрал. ..
А нема о шта да удари вал…
Небо вода – вода хорда…
Пукла равница а пукла брана па нема о што да удари вал.
1956-1966.
ДУГО СУШЕНА ТВРЂ
Мој вук халапљив и неискусан једе стрв над којом већ мудар и одмерен црче вучина твој
Мој вук је пристојан питоми скот од врсне вреже да сме ланути наглас и оно што многа пашчад тек реже
јер на њега је дошао ред
А то што још није стигао да липше од части моја је погрешка горда
Он је мој а ја знам свој наум напамет смак свој и цео ритуал већ видим око њега и већ сам задовољан
Довде ми је твога нуткања печене среће мој вук будан једе то од чега мудар црче вучина твој
Што би још хтео чему да се дивим кад тако уско и укосо напрасно живим овај животуљак скупим крпама утегнут шарен варави замотуљак који се не да мени и који од мене неће све док не струне све око убода па снова не зарасте
У моје време а то је окрутни чистац са обе стране Христа били смо људи и били јестиво људождерачу
због тога неко постаде кров а неко биста камена
Обилазим свете споменике и враћам се кроз коров међу живе као с погреба
Ко камен првобитно нешто се у мени успротиви: А шта је са мном који од рођења под крилима чувам црне ластавице ја када полетим да јато полети цело кад дигнем тешка крила божије птице да суну и црним задиве сјајем
Ко камен првобитно и старо нешто се у мени успротиви и не да да се дајем
Ниједна омча достојна није мога врата У мом животу ја сам најважнији и све моје има прошлост само моју док траје надгробност ова
А искушења ће доћи вечито настају само тешки дани и ватра ће бити страшнија од свих страшних севова кад здробљена букне моја дуго сушена тврђ
Још док ми у тврђи хладна светлуца та ватра пола ми спокоја сатра а половином стрепим
А верујем да се могло и мирније стајати у средини а бити пострани
али од срца мога кад правиш мемљиву земуницу и присиљаваш ми жељу јединицу да бледи у њој и да зидове порукама шара
нисам ли у средини нема ме ни пострани
Ја знам свој наум напамет смак свој и цео обред већ видим око њега и већ сам задовољан
А прича о мени тек од сутра почиње.
1961.
ТУМАЧ ТИРАНИЈЕ
Мој часни мајстор Тумач Тираније охоло хлади лед да цвокне студен у њему да срце склони у њега ум да му се не помрачи тиранију док тумачи
1966.
СУВЕРЕН
Кад будем имао своју државу имаћу коначно своју правду и своје правосуђе Имаћу своју војску своје фабрике наоружања купце и препродавце имати свој новац имати свој кључ
Неће ми бити лако имаћу својих брига Имаћу своју супругу њене осмехе њену љубав своју кашику своју чашу свој отров у чаши револвер под јастуком свој страх и страх за народ свој
Неће ми бити лако
Имаћу своје песнике веселе за тужне дане а тужне за веселе
имаћу своје атентаторе и своје агитаторе своје душебрижнике и своје доушнике
Моћи ћу да бирам и да будем биран
Неће ми бити лако уз мога фотографа и моја руковања уз мога биографа и моја кумовања
Имаћу тешких брига
Имаћу своју смрт
Своју заставу на пола копља и своју жалост националну
1965.
АНАтема
Наша се љубав састоји у томе да своју жену не дамо другоме
Уместо да се убијем погрешним лековима ја хватам себе како саможиво седим на обали Панонскога мора које се вратило зато да по њему плива моја АНАтема
Моја крв је данас једина усправна текућина
Нити бол од страха нити страх од бола него ми је жао што залазак сунца не могу да упишем себи у заслуге
И место да се убијем халапљиво ја седим несносно здрав и описујем море
Плаво дубоко и не видиш му краја
а по њему плива моја АНАтема
Ја сам говорио теби како је вода опасна божија творевина и како ће доћи моја АНАтема
плава дубока и не видиш јој краја
како ћу бити миран а дрхтаће ми руке над водом као хвалоспев
плаве дубоке и не видиш им краја
а снаге колико је у мојој џигерици и још двапут толико са непознате стране толико биће моје мржње
плаве дубоке и не видиш јој краја
Као дивљи човек бићу као зверка изумрла а остала општи баук
бићу мрак који се смеје да и моји слепци имају од мене знака
Од живе воде живи песак
Од живог ипак живо од мртвог ништа баш
или бар ништа нарочито
А поврх свега моја АНАтема то страшно женско А то А та асонанца живчаног система
Душкo Трифуновић, неумрли дух поезије
(уз петнаестогодишњицу пјесникове смрти)
Прошло је већ петнаест година од смрти Душка Трифуновића, богомданог, по много чему јединственог српског пјесника друге половине минулог стољећа. Знамо да године брзо пролазе, а изузетан пјесник, и кад нас напусти, остаје заувијек с нама. Наставља да живи у свом и нашем језику као најдрагоцјенијој, ваљда и јединој неуништивој баштини.
У недјељама и мјесецима прије смрти (преминуо 28. јануара 2006. у Новом Саду, у 73. години живота), пјесник Душко Трифуновић није никоме, осим себи самоме, личио на човјека који ће се ускоро опростити од овога свијета. Јер он је сав био “човјек од овога свијета”, иницијатор књижевних и културних збивања, учесник многих сусрета и јавних скупова, пожељан саговорник и сарадник, пјесник-путник… Дружељубив, духовит, забаван, свуда радо виђен као прави пријатељ људи. Личио је на необичног мудраца из народа са маском вицмахера и забављача. Умио је да заподјене дијалог са сваком људском врстом, од неписмених до најобразованијих. Био је неуморни мисионар доброг духа поезије и духа љубави. Обилазио је босанске градове и варошице, као и многа мјеста у Југославији (понајвише у Србији – у Војводини је провео својих посљедњих петнаест година), говорио своје стихове и трагао за младим даровитим пјесницима којима је радо дувао под крила. Тјелесне снаге јесу већ биле угрожене (знао је рећи да је „труо, а славан“), али дух му је био жив и врцав као у бољим годинама.
Посљедња поетска збирка, невелико Велико спремање (2005), говори о коначном свођењу овоземаљских послова и рачуна. Говори с нескривеном тугом, језиком меланхоличног растајања од вољене жене, од свега што му је испуњавало ведрије и љепше животне тренутке. Душко се, међутим, одувијек бавио и пјесничким симулирањем најтежих животних исхода, својеврсним црним пророштвима – познаваоци његовог начина мишљења, те “својеглавости са две оштрице”, научили су да га не узимају здраво за готово. Ваљало је знати читати његове метафоре с дуплим дном, густо посијане по свим његовим књигама. Отежавао је живот сарајевским идеолошким цензорима, одржавао их у будном стању, иако је пазио да их не изазива преко допуштене мјере. А и они су то, изгледа, умјели да цијене, тако да никад није заглавио иза браве. Нити је, колико знам, нешто из његовог пера било забрањивано. Вјероватно није било препоручивано за извођење на сваком мјесту и у свакој прилици, али забрана није било. Бавио се и “примијењеном” поезијом по поруџбини (и мимо писања за поп и рок музичаре) : тако је, рецимо, за празник милиције написао пјесму са стихом који ће постати општенародна мантра: “Милиција тренира строгоћу.” (Само тренира? Јер не иде да јој за празник пјеваш како жестоко бије!) Вјешто се поигравао и са собом и са својим цензорима, балансирајући над стално отвореном провалијом која се хранила субверзивним ствараоцима те политички непоћудним личностима различитих етничких, вјерских, идејних и професионалних профила. А политичка руководства Босне и Херцеговине често су се, у примјени “чврсте руке”, истицала на нивоу цијеле југословенске федерације.
Та Душкова игра с идеолошки настројеним читаоцима и тумачима поезије, и нарочито с идеолошким цензорима, кроз коју је он успио проћи без видљивих ожиљака, личи ми на неку врсту чуда у његовој биографији. Вријеме у којем он ступа на књижевну сцену (крајем педесетих и шездесетих година) и објављује у кратком року четири пјесничке збирке раног периода – које ће остати и најбоље што је дао у поезији – јесте вријеме превладавања доктрине соцреализма, али и доба у којем се књижевност још није била сасвим ослободила извјесних идеолошких стега и табуа. Те збирке већ и својим насловима указују на пјесника с “искошеним” погледом на свијет: Златни куршум (1958), Бабова рђава баштина (1960), Јетке приповетке (1962), Тумач тираније (1966). Све четири збирке објављене су у Сарајеву, граду у којем се Душко настанио 1957, дошавши из завичајног Босанског Брода. (По сопственом свједочењу, из Брода га је у Сарајево довео новинар Свето Маслеша.) Од школе је тада имао само браварски занат и шумарску школу. У Сарајеву је почео да студира српскохрватски језик и књижевност, али је тај студиј споро напредовао, протежући се на дужи низ година. Душко је с већом посвећеношћу проучавао сам живот у свим његовим појавним облицима, свакодневним изазовима и парадоксима.
Трифуновић је дакле већ у младости, у доба интелектуалног формирања, досегао врхунце своје пјесничке умјетности. Та његова пјесничка дјела, у којима он на оригиналан начин лирски распјевава “бабову рђаву баштину” и своје “јетке приповетке”, спадају међу најдаровитија и најизразитија појединачна пјесничка дјела српске књижевности друге половине 20. вијека. Она и данас одају пјесника чудесног, богомданог талента и посве особеног језичког израза. Душко је створио свој особени и препознатљиви поетски идиом који је често загонетно шифрован, понекад и непрозиран. Али нас увијек осваја и својом неглумљеном мудрошћу и својом тајновитошћу.
Држим да Босна, у другој половина 20. вијека, није имала – и поред неколико других, изузетно значајних имена – даровитијег и аутентичнијег пјесника од Душка Трифуновића. То је најљепши пјеснички дар Сарајева и Босне српској књижевности.
И наредне двије збирке, Шок соба (1972) и Слободни пад (1987), мада су другачије, могу се умногоме сврстати у најбоље Душкове ствари. Књига Шок соба развија у форми велике, мотивски веома разуђене поеме, критичке судове и алузије на изопачену, “шокантну” стварност у којој пјесник живи. То је књига заошијане ироније, с фантастичким и халуцинантним визијама перверзно устројеног свијета, у којем су хумане вриједности потиснуте на маргину или уништене. У тој књизи дошло је до праве експлозије негативног осјећања пјесничког субјекта, осјећања живота у посве отуђеном модерном друштву. Мало шта је остало изван пјесникове негативистичке и песимистичке аксиологије. Ту су очито и оне идејне и симболичке вриједности, које је промовисала званична политика, биле доведене у питање. Изложене критичким алузијама, па и несумњивој порузи.
Душко је, међутим, одбијао да се јавно сврста у критичаре “наше стварности”, односно међу пјеснике који теже да стиховима мијењају животне и политичке прилике. Био је у том смислу врло опрезан, прибојавао се идеологизованих и политикантских читања своје поезије и могућих напада са те стране. Стога су разумљиви стихови попут ових из пјесме “Молба”:
Ако већ живим танко гласовито
живети онда
бити ван свега тога
а не против по сваку цену
Ласкати повремено
овом примамљивом ужасу
а стално знати своје
У подробном поетичком разговору који сам 1982. године водио с њим за сарајевски часопис “Живот”, објављујући и опсежан есеј о њему, Душко је отклонио и моје тумачење своје поезије као умјетности у којој се развија наглашено критичка слика свијета. Рекао је: “Већ годинама примјећујем како ме неки људи виде као “опасног”, екстремног, као накомицу спремног да удари, као шерета, као сатиричара, изругивача, као својеглава човјека који је стално против. А ја сам, у ствари, један тужан човјек…” (…)
Ево с каквом је самоодбрамбеном вјештином и досјетљивошћу објаснио значење синтагме златни куршум из наслова своје прве стихозбирке. “Увијек сам сматрао да се писањем ствара умјетничко дјело, а не обара дрвље и камење на текућу збиљу и савременике. Златни куршум није метак и пуцањ у некога или у нешто. То је био свијетлећи метак који се испаљује као сигнал, као потреба да се огласи онај који га испаљује; то је пјесник откривао свој положај у жељи да га примијете макар и непријатељи. Он је већ тада знао да се пјесмом ништа не рјешава и да је не вриједи усмјеравати у убојите сврхе”.
Истицао је како код њега “између редова нема ништа”. Објашњавао је и зашто је једној књизи својих изабраних пјесама дао наслов Буквално тако. “Буквализам је моја побуна против симбола које ми теоретичари проналазе и потурају по сваку цијену”.
Данас ми се чини да је то наглашено ограђивање од “теоретичара” поезије, и оних који су трагали за тајним пјесничким порукама “између редова”, било израз пјесниковог страха од политичког проказивања па и могуће репресије. Сад ми је то јасније него у оно вријеме. Такав страх био је разумљив у једној земљи са догматском политичком влашћу, у затвореном и неразвијеном друштву без демократских традиција. У разговорима с Бранком Перићем Душко је, између осталог, казао и ово: “Ја сам се бојао тумача. Ја сам знао да нико не може да погоди моју мисао, да погоди шта је писац хтио да каже. Ја сам сву своју мудрост претворио у аутоцензуру. И ту аутоцензуру сам тако вјешто проводио да сам могао да пишем о стварном догађају, о стварним људима, а да се односи на сасвим неког другог или на све. И онда, дођу тумачи и почну да причају глупости”. (Бранко Перић, Душко Трифуновић, пјесме и разговори, Бања Лука – Београд 2002)
Душко је постао веома популаран на цијелом сх. језичком подручју захваљујући великом броју пјесама – многе су постале прави хитови – које је написао за познате музичаре и музичке саставе. Признао је да је “срећан човјек због тога што се моје пјесме знају напамет. Али, фалинка је у свему томе што не знају да сам то ја писао.”
Дугогодишњи музички уредник на новосадском радију, Богомир Мијатовић, открио је и сакупио преко 300 Душкових пјесама које су биле компоноване и јавно извођене. То је рекорд своје врсте. Мијатовић је о томе објавио позамашну књигу Памтите ме по пјесмама мојим, која садржи детаљно документовано истраживање о томе шта је све Душко написао као тзв. “естрадни пјесник”. А Душко је осјећао да се тај често употребљавани израз, који га је одвећ везивао за естраду, користи “кад желе да ме деградирају само по томе што знам да рецитујем своје пјесме”.
Мијатовић је такође пробрао и прошле године у омањој збирци објавио “Душка мудраца, да не кажем филозофа”. Збирка је изашла под насловом Слушај мене, а ради по своме, што је једна од трифуновићевских уврнутих мудролија. Повадио је из свих Душкових дјела мудре мисли, гномске и афористичке изразе, језичке бисере, мјеста која показују колико је био уман овај популарни, за површне читаоце/слушаоце и “лаки” пјесник.
Само они који су остали при површној рецепцији Душкове поезије, па и његових романа и драма, могли су Душка Трифуновића држати на одстојању од првог реда српских пјесничких величина. А они који су предано и посвећенички пратили и проучавали његово књижевно стварање, одавно знају гдје је мјесто Душка Трифуновића у српској поезији. То је мјесто у уском кругу ријетко аутентичних, прворазредних пјесника српског језика нашег времена.
Љубитељи Душкове поезије знају напамет велик број његових стихова. Они се често присјећају, а и ја с њима, стихова из пјесме “Играчка”, који личе на тестаментарну поруку:
Заблуде сам престао да бројим
немам коме да се вратим кући
докле певам дотле и постојим
пријатељи бивши и будући
памтите ме по песмама мојим
У Новом Саду, крајем марта 2021.
Душко Трифуновић
ПЕТ ПЕСАМА
ПОПЛАВА
Пукла равница а пукла брана па нема о што
да удари вал…
Вода ко хорда – хорда ко хорда…
Мрси се густи ивик црни се пусти шљивик
уз воду узводно врбе се вуку
голе и беле као да слазе тополе газе
дигнутих руку
за њима јаблан један жури
свијен у струку…
Већ грца грмље већ шкрипи храст
још мајка бира смер још плачем ја
још сусед псује псује још сунце на нас зја…
Пливају видре пливају даске пливају краве
лети вика кружи птица плива пласт
на њему рода за њима кров са крова зов…
и виче ко човек и кликће ко ждрал. ..
А нема о шта да удари вал…
Небо вода – вода хорда…
Пукла равница а пукла брана па нема о што
да удари вал.
1956-1966.
ДУГО СУШЕНА ТВРЂ
Мој вук халапљив и неискусан
једе стрв
над којом
већ мудар и одмерен
црче
вучина твој
Мој вук је пристојан питоми скот
од врсне вреже
да сме ланути наглас и оно
што многа пашчад тек реже
јер на њега је дошао ред
А то што још није стигао да липше од части
моја је погрешка
горда
Он је мој
а ја знам свој наум напамет
смак свој
и цео ритуал већ видим око њега
и већ сам задовољан
Довде ми је твога нуткања печене среће
мој вук будан једе
то од чега мудар црче вучина твој
Што би још хтео
чему да се дивим
кад тако уско и укосо
напрасно живим овај животуљак
скупим крпама утегнут шарен
варави замотуљак
који се не да мени
и који од мене неће
све док не струне све око убода
па снова не зарасте
У моје време
а то је окрутни чистац са обе стране Христа
били смо људи
и били јестиво људождерачу
због тога неко постаде кров
а неко биста камена
Обилазим свете споменике
и враћам се кроз коров
међу живе као с погреба
Ко камен првобитно
нешто се у мени успротиви:
А шта је са мном
који од рођења
под крилима чувам црне ластавице
ја када полетим
да јато полети цело
кад дигнем тешка крила
божије птице да суну
и црним задиве сјајем
Ко камен првобитно и старо
нешто се у мени успротиви
и не да да се дајем
Ниједна омча достојна није мога врата
У мом животу ја сам најважнији
и све моје има прошлост само моју
док траје надгробност ова
А искушења ће доћи
вечито настају само тешки дани
и ватра ће бити страшнија
од свих страшних севова
кад здробљена букне моја
дуго сушена тврђ
Још док ми у тврђи
хладна светлуца та ватра
пола ми спокоја сатра
а половином стрепим
А верујем да се могло и мирније
стајати у средини
а бити пострани
али од срца мога кад правиш
мемљиву земуницу
и присиљаваш ми жељу јединицу
да бледи у њој
и да зидове порукама шара
нисам ли у средини
нема ме ни пострани
Ја знам свој наум напамет
смак свој
и цео обред већ видим око њега
и већ сам задовољан
А прича о мени тек од сутра почиње.
1961.
ТУМАЧ ТИРАНИЈЕ
Мој часни мајстор Тумач Тираније
охоло хлади лед
да цвокне студен у њему
да срце склони у њега
ум да му се не помрачи
тиранију док тумачи
1966.
СУВЕРЕН
Кад будем имао своју државу
имаћу коначно своју правду
и своје правосуђе
Имаћу своју војску
своје фабрике наоружања
купце и препродавце
имати свој новац
имати свој кључ
Неће ми бити лако
имаћу својих брига
Имаћу своју супругу
њене осмехе
њену љубав
своју кашику
своју чашу
свој отров у чаши
револвер под јастуком
свој страх
и страх за народ свој
Неће ми бити лако
Имаћу своје песнике
веселе за тужне дане
а тужне за веселе
имаћу своје атентаторе
и своје агитаторе
своје душебрижнике
и своје доушнике
Моћи ћу да бирам
и да будем биран
Неће ми бити лако
уз мога фотографа
и моја руковања
уз мога биографа
и моја кумовања
Имаћу тешких брига
Имаћу своју смрт
Своју заставу на пола копља
и своју жалост националну
1965.
АНАтема
Наша се љубав састоји у томе
да своју жену не дамо другоме
Уместо да се убијем погрешним лековима
ја хватам себе како саможиво
седим на обали Панонскога мора
које се вратило зато
да по њему плива моја АНАтема
Моја крв је данас
једина
усправна текућина
Нити бол од страха
нити страх од бола
него ми је жао
што залазак сунца
не могу да упишем себи у заслуге
И место да се убијем халапљиво
ја седим
несносно здрав
и описујем море
Плаво дубоко
и не видиш му краја
а по њему плива моја АНАтема
Ја сам говорио теби
како је вода опасна божија творевина
и како ће доћи моја АНАтема
плава дубока
и не видиш јој краја
како ћу бити миран
а дрхтаће ми руке над водом
као хвалоспев
плаве дубоке
и не видиш им краја
а снаге колико је у мојој џигерици
и још двапут толико
са непознате стране
толико биће моје мржње
плаве дубоке
и не видиш јој краја
Као дивљи човек бићу
као зверка
изумрла
а остала општи баук
бићу мрак који се смеје
да и моји слепци
имају од мене знака
Од живе воде
живи песак
Од живог ипак живо
од мртвог
ништа баш
или бар ништа нарочито
А поврх свега моја АНАтема
то страшно женско А
то А
та асонанца живчаног система
плава дубока
и не видиш јој краја
1965.
(Изабрао Стеван Тонтић)