Дукат Тете Зекије и како сам халалио реису Кавазовићу

Како те неки условно речено ружни догађај,нека тешка ријеч подсјети на нешто слично али што у свом срцу носиш као лијепу успомену. Имао сам комшиницу Зекију Бичакчић, старицу рођену на Ђурђевдан 1906. године у Сарајеву. Звали смо је “Тета Кија”. Бјеше беговског поријекла, родом од Тефдераија. Стари Ћурчић што се у оној севдалинки “помамио и бијелу браду обричио” бијаше Зекијин дедо по мајци, а јунакиња исте пјесме Алмаса Зилџићева бјеше њена “Нана Ћурчићка”. Била је на свој начин еманципована, практиковала је ислам, али меко…босански. У њеном старом албуму препуном сепиа фотографија бијаху разноразне слике па и она гдје Зекија у за то вријеме оскудном купаћем костиму, позира на магарцу у Опатији крајем двадесетих година прошлог вијека. Бијаше оштрог језика, искрена до бола,и говорила је сваком у лице оно што га следује. Али Зекији се то опраштало јер бијаше морална громада. Нас је топло прихватила. Чим смо доселили у Скерлићеву 15, зграду која јој је некад припадала, постали смо њени миљеници. А за нас, она је постала равноправни члан породице, неко ко је увијек ту и неко на чији савјет и помоћ можеш увијек рачунати. Тета Зекија није дјелила људе по вјери и нацији, јер не би јој њени бивши кметови из Которца често долазили у посјету и доносили јој домаћих производа, да је о људима судила по неким нељудским критеријумима. Зекија би се својим бившим кметовима ревенширала тако што би носила позамашне дарове на њихова вјенчања, крштења и спроводе. Много је вољела краља Александра, касније и Петра, а вољела је и Спаху. Ваљда из жала за младости, о Краљевини Југославији имала је много љепше мишљење него о СФРЈ. Причала ми је како је Сарајево радосно дочекала генерала Степу и како су сви пјевали” Сарајево испод Требевића сад си варош Карађорђевића”

Њеног мужа Едхема се не сјећам, умро је прије мога рођења. Дјеца се разишла и наставила своје животе. Финансијски независна , са позамашном словеначком пензијом Зекија је много путовала. Често је ишла у Дубровник, а посјећивала је и родбину чак у Торонту. Са свих својих путовања мени је доносила прилично скупе поклоне. Некад ауто на даљинско управљање, некад џемпер од кашмира а од тете Зекије као врло мали, добио сам и прве Левиске, још увијек не знајући а је тај комад шаторског платна постати статусни симбол. Негдје крајем осамдесетих Зекија се са ћерком Нађом и зетом Драгом Фуртулом упутила у Истамбул. Била је много радосна прије пута. Давнашња јој жеља бијаше посјетити дворе Падишаха на Босфору. Не знам како дођосмо на тему, а ја и тад залуђен историјом рекох да је Истамбул стари православни град гдје су некад столовали цареви и патријарси. Тети Зекији не би право! Мало се и намршти те љутито рече:” да немам појма и да су тамо у Истамбулу, вазда сједили султани и паше”. Мајка ме после ружила говорећи да моје понашање није било прикладно и да је моја препирка са тетом Зекојим била обично инаћење. Ја сам се правдао да сам зборио истину а мајка рече да нема везе, јер то нисам рекао због саме истине него из ината. Мајка је као и обично била у праву. Није рекла покојном оцу шта сам рекао, јер је отац такве испаде често знао сурово кажавати.

Десетак дана касније тета Зекија се вратила из Истамбула. Већ ме је мучила грижа савјест и бојао сам се да је љута на мене. Међутим тета Зекија се из свог сутеренског стана брзо попела код нас на трећи спрат. Одмах је питала мајку “Гдје је мали”? Ја сам изашао да је поздравим а она отресито како је увијек и говорила рече “ Раде ,био си у праву, ено Прегамберау Аја Софији, повирио иза малтера” А онда се окране ка мојој мајци и са топлим осмјехом прозбори шеретски “Како влашче зна шта је његово”! Као посебан знак наклоности из Истабула ми је донијела златну турску лиру.

Ускоро је дошао рат, ја сам већ у априлу 92. отишао у релативно сигурну Херцеговину гдје сам и данас. Те јесени 1992. тета Зекија је умрла на рукама моје мајке и њене кћери Нађе. Мало прије смрти, питала је “Гдје Раде Воје? Видиш ли бона да пуца ко лудо!” Дукат тете Зекије моји родитељи дали су за храну током рата у Сарајеву.

И сад много година касније, кад се сјетим оног Зекијиног”влашче” насмијем се и кроз груди ми проструји топлина. Хвала реису Кавазовићу и халал му било оно Влах што ме подсјети на комшиницу и члана породице Зекију Бичакчић и што ми оживи лијепе успомене у ова тешка времена. Надам се, у ствари сигуран сам да је Тета Кија заслужила Џенет јер је праведницима мјесто тамо уз Творца. Тета Зекија спада у мали број људи који су ме нешто научили и у ову моју тврду главу успјели нешто утјерати. Великим дијелом и због њеног наука на мржњу не одговарам мржњом.

 

Rade Likić 11. 08. 2017.