Дванаестог априла у Сарајеву је преминула Дара Секулић, по многима најзначајнија српска пјесникиња послије Десанке Максимовић. Отишла је у 91. години, имала дуг и трауматичан животни пут, који се окончао у породичном кругу у Сарајеву. Њен живот битно су означила два рата, у којима су се запатиле двије велике трауме. Траума дјевојчице са Кордуна, којој су усташе спалиле кућу и побиле више чланове бројне породице Секулића, те траума из времена Босанског рата деведесетих година, када је поново морала искусити драму избјеглиштва.
Након усташког покоља 1941. Дара се школовала по дјечјим домовима и интернатима, од Прве партизанске гимназије на Банији, преко прихватног логора у Италији, до Сплита, Карловца и Сиска. Потом неко вријеме живи у Загребу, у тешким приликама, када ће се растурити и њен први брак. У љето 1953. узела је возну карту за Сарајево, у нади да је то град у којем ће започети нови, пјеснички живот. (Претходно је упознала Мака Диздара и Изета Сарајлића.) Студирала је и бавила се послом социјалног радника, а радила је и у редакцији дјечјег листа. У Сарајеву је живјела све до смрти, с тим што се 1992, с троје унучади, склонила од ратних страхота у Србију. Боравила је код пријатеља у Новом Саду, у Приштини и Власотинцу те у Дечјем селу у Сремској Каменици. Након девет година вратила се у Сарајево, с темељно измијењеном етничком, религијском, политичком и кулуролошком личном картом града.
У књижевности је дебитовала 1956. једном заједничком поетском збирком са двојицом одавно заборављених аутора. Затим је, током шест деценија литерарне биографије, објавила већи број пјесничких дјела, као што су Грлом у јагоде (1963), Горак конак (1970), Блиско било (1975), Лицем од земљице (1978), Облик студи (1985), Дух пустоши (1990), Лицем према сунцу (1998), Брат мој, Тесла (2000), те још нека, све до збирке Одбачене пјесме(2019). Објавила је и књигу прозних, изузетно лијепих Записа о биљу и нама, у оквиру својих Сабраних дјела (2005). Дара је вољела да бере гљиве по брдима и планинама око Сарајева. А једно репрезентативно издање њених пјесама, посвећених Сарајеву и његовој околини, носи наслов Од града добрда (2018). Пјесникиња се богато одужила граду свог живота, али тај град је – након што је почетком рата избјегла у “агресорску” земљу – постао резервисан према њој. Није примљена у Академију наука и умјетности БиХ, али није ни у млађу, сестринску установу у Бањој Луци. Заобишла су је и нека важнија признања као “Кочићева награда” и “Књижевни вијенац Козаре”, којима би она чинила част. За њу није радио ниједан лоби, чак ни нека критичарка феминистичког усмјерења.
О Дариној поезији објављено је неколико озбиљних огледа – ту прије свега мислим на оно што су писали Мидхат Бегић и Славко Гордић. С добрим разумијевањем о њој су писали и други критичари (Ристо Трифковић, Ханифа Капиџић Османагић, Јасмина Мусабеговић). У зборнику који је о Дари, поводом додјеле Змајеве награде, објавила Матица српска, запажени су есејистички прилози Душана Иванића, Миодрага Петровића, Ђорђа Сладоја, Милосава Тешића и Ненада Грујичића.
Мидхат Бегић, аутор чувене монографије о Скерлићу, указао је на “синтезу модерног искуства и народне мудрости”, на “горду узноситост” те “симболичку сажетост и прочишћеност” Дарине поезије. Ја сам у Дариној поезији запажао глас “патничког, трпког лиризма, глас неког неутаживог бола егзистенције, али и глас умне воље да се судбина (лична и судбина рода) прими и поднесе”.
Један од врхунаца Дарине поезије представља дужа пјесма “Дух сњежних висова”, написана почетком осамдесетих, током једног боравка у Индији и загледања у врхове Хималаја. Пјесма је посвећена Радмили Гикић, која јој је, као лектор за наш језик у Делхију, пружила тромјесечно гостопримство. Та пјесма је прави празник поетске визије и њене иновативне језичке експресије. А у опусу Даре Секулић свакако се могу наћи још неке пјесме, које су већ уврштене у антологије српске поезије, попут снажне, ребелске пјесме “Аве Марија”.
Дару сам, посљедњи пут видио у октобру 2019. у Источном Сарајеву, када смо у Матичној библиотеци говорили о њеној новој збирци необичног наслова Одбачене пјесме. Нису то, међутим, биле пјесме за одбацивање, како их је Дара третирала у почетним верзијама. Многи и од тих стихова остаће у трезору трајнијих вриједности Дариног горког лиризма.
(Neznatno kraća verzija teksta objavljena je u Kulturnom dodatku Politike, 17. 4. 2021.)
Гoрки лиризaм Дарe Секулић
In memoriam
Дванаестог априла у Сарајеву је преминула Дара Секулић, по многима најзначајнија српска пјесникиња послије Десанке Максимовић. Отишла је у 91. години, имала дуг и трауматичан животни пут, који се окончао у породичном кругу у Сарајеву. Њен живот битно су означила два рата, у којима су се запатиле двије велике трауме. Траума дјевојчице са Кордуна, којој су усташе спалиле кућу и побиле више чланове бројне породице Секулића, те траума из времена Босанског рата деведесетих година, када је поново морала искусити драму избјеглиштва.
Након усташког покоља 1941. Дара се школовала по дјечјим домовима и интернатима, од Прве партизанске гимназије на Банији, преко прихватног логора у Италији, до Сплита, Карловца и Сиска. Потом неко вријеме живи у Загребу, у тешким приликама, када ће се растурити и њен први брак. У љето 1953. узела је возну карту за Сарајево, у нади да је то град у којем ће започети нови, пјеснички живот. (Претходно је упознала Мака Диздара и Изета Сарајлића.) Студирала је и бавила се послом социјалног радника, а радила је и у редакцији дјечјег листа. У Сарајеву је живјела све до смрти, с тим што се 1992, с троје унучади, склонила од ратних страхота у Србију. Боравила је код пријатеља у Новом Саду, у Приштини и Власотинцу те у Дечјем селу у Сремској Каменици. Након девет година вратила се у Сарајево, с темељно измијењеном етничком, религијском, политичком и кулуролошком личном картом града.
У књижевности је дебитовала 1956. једном заједничком поетском збирком са двојицом одавно заборављених аутора. Затим је, током шест деценија литерарне биографије, објавила већи број пјесничких дјела, као што су Грлом у јагоде (1963), Горак конак (1970), Блиско било (1975), Лицем од земљице (1978), Облик студи (1985), Дух пустоши (1990), Лицем према сунцу (1998), Брат мој, Тесла (2000), те још нека, све до збирке Одбачене пјесме(2019). Објавила је и књигу прозних, изузетно лијепих Записа о биљу и нама, у оквиру својих Сабраних дјела (2005). Дара је вољела да бере гљиве по брдима и планинама око Сарајева. А једно репрезентативно издање њених пјесама, посвећених Сарајеву и његовој околини, носи наслов Од града до брда (2018). Пјесникиња се богато одужила граду свог живота, али тај град је – након што је почетком рата избјегла у “агресорску” земљу – постао резервисан према њој. Није примљена у Академију наука и умјетности БиХ, али није ни у млађу, сестринску установу у Бањој Луци. Заобишла су је и нека важнија признања као “Кочићева награда” и “Књижевни вијенац Козаре”, којима би она чинила част. За њу није радио ниједан лоби, чак ни нека критичарка феминистичког усмјерења.
О Дариној поезији објављено је неколико озбиљних огледа – ту прије свега мислим на оно што су писали Мидхат Бегић и Славко Гордић. С добрим разумијевањем о њој су писали и други критичари (Ристо Трифковић, Ханифа Капиџић Османагић, Јасмина Мусабеговић). У зборнику који је о Дари, поводом додјеле Змајеве награде, објавила Матица српска, запажени су есејистички прилози Душана Иванића, Миодрага Петровића, Ђорђа Сладоја, Милосава Тешића и Ненада Грујичића.
Мидхат Бегић, аутор чувене монографије о Скерлићу, указао је на “синтезу модерног искуства и народне мудрости”, на “горду узноситост” те “симболичку сажетост и прочишћеност” Дарине поезије. Ја сам у Дариној поезији запажао глас “патничког, трпког лиризма, глас неког неутаживог бола егзистенције, али и глас умне воље да се судбина (лична и судбина рода) прими и поднесе”.
Један од врхунаца Дарине поезије представља дужа пјесма “Дух сњежних висова”, написана почетком осамдесетих, током једног боравка у Индији и загледања у врхове Хималаја. Пјесма је посвећена Радмили Гикић, која јој је, као лектор за наш језик у Делхију, пружила тромјесечно гостопримство. Та пјесма је прави празник поетске визије и њене иновативне језичке експресије. А у опусу Даре Секулић свакако се могу наћи још неке пјесме, које су већ уврштене у антологије српске поезије, попут снажне, ребелске пјесме “Аве Марија”.
Дару сам, посљедњи пут видио у октобру 2019. у Источном Сарајеву, када смо у Матичној библиотеци говорили о њеној новој збирци необичног наслова Одбачене пјесме. Нису то, међутим, биле пјесме за одбацивање, како их је Дара третирала у почетним верзијама. Многи и од тих стихова остаће у трезору трајнијих вриједности Дариног горког лиризма.
(Neznatno kraća verzija teksta objavljena je u Kulturnom dodatku Politike, 17. 4. 2021.)